-Udeo žena u inženjerstvu je nizak zato što decu previše „ukalupljujemo“. Verujem da bi se njihov broj povećao kada bismo inženjerstvo u osnovnim školama predstavljali na deci blizak način – onako kako zapravo izgleda rad u praksi. Važno je da im omogućimo praktičan kontakt sa tehnikom već u osnovnoj školi, jer samo tako i devojčice mogu da stiču samopouzdanje i osećaj da im inženjerstvo zaista pripada, kaže dr Eva Pirc, inženjerka razvoja u kompaniji Dewesoft, koja je nedavno ponela titulu Inženjerke godine u Sloveniji.
U danu kada se internacionalno obeležavao datum posvećen učešću devojčica i žena u nauci, stigli su odgovori dr Eve Pirc koja do odluke da upiše elektrotehniku, kako kaže, nije došla “pravolinijski”. Od sticanja diplome do sada kroz karijeru prošla je kroz faze akademskog rada, pokretanja i razvoja startapa do angažmana u kompaniji.
U STEM zanimanjima (nauka, tehnologja, inženjerstvo i matematika) žene u EU, prema podacima Eurostata čine trećinu. U IT oblasti ih je još manje – jedna petina zaposlenih.
Naša sagovornica kaže da je i sama tek sa ulaskom u tehičku gimnaziju odlučila da će to biti njen karijerni svet.
Od koga su stigle prve čestitke nakon proglašenja za „Inženjerku godine“ u Sloveniji?
Čestitke su stigle sa svih strana, i od koleginica i od kolega. Prvi su mi, naravno, čestitali oni koji su bili neposredno sa mnom na događaju, a potom je usledila bujica poruka kojoj je u početku bilo teško pratiti tempo. Posebno me je dirnuo doček na poslu. Kolege su mi priredile nezaboravno iznenađenje – moje radno mesto su ispunili balonima i ukrasili ga fotografijama. Bilo je svega: od poklona i torte do zajedničkog nazdravljanja. Zaista su se potrudili i priredili mi izvanredan doček.
Da li je elektrotehnika bila Vaš prvi izbor ili ste želeli da studirate nešto drugo?
Elektrotehnika je bila moj prvi izbor kada je reč o studijama, ali put do nje nije bio sasvim pravolinijski. Posle osnovne škole želela sam da upišem Gimnaziju Ledina, ali mi je nedostajao jedan poen za upis, pa su mi predložili tehničku gimnaziju na Vegovoj. Tamo sam se prvi put susrela sa tehnikom i inženjerstvom – i u tom svetu sam se pronašla. Uz podršku nastavnika shvatila sam da me tehnički predmeti zanimaju, da ih razumem i da mi dobro idu od ruke, pa je odluka da nastavim studije na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Ljubljani bila logična. Kasnije sam na tom fakultetu i doktorirala.
Radite u kompaniji, iza Vas je akademski rad kao i startap iskustvo. Gde su veći izazov, a šta biste izdvojili kao prednosti iz ova tri poslovna modela?
Svaki od tih svetova zahteva drugačiji mentalni pristup. Akademsko okruženje je maraton u kojem je u prvom planu duboko razumevanje. Tamo se čak hipoteza o uspehu opovrgava, a izazov se ogleda u velikoj zavisnosti od drugih i od procesa na koje je teško uticati.
U industriji i startapovima tempo je potpuno drugačiji. Tu su u centru brze odluke, kao i vremenska i finansijska ograničenja. Nema mnogo prostora da se odmah detaljno ulazi u svaki „zašto“ – ključno je da nešto funkcioniše i da se izazov brzo reši.
Kako vidite status inženjerki u Sloveniji? Da li su u boljem položaju u odnosu na koleginice iz država regiona koje nisu deo EU. Po Vašem mišljenju šta je potrebno uraditi da se poboljša položaj inženjerki u SEE regionu?
Čini mi se da je to opšti problem – na primer, u vrtićima bi bilo idealno da jedan od vaspitača bude muškarac, jer bi dečacima koristilo da imaju muški uzor, a devojčicama bi to verovatno omogućilo raniji kontakt sa tehnikom i rušilo stereotipe o tome da su određena zanimanja „rezervisana“ samo za jedan pol, ali se time gotovo niko ozbiljno ne bavi. Trenutno stanje je rezultat našeg obrazovnog sistema.
U Sloveniji imamo generalno dostupan sistem i sve više inicijativa, ali je konačna odluka i dalje na svakoj pojedinačnoj devojci. Udeo žena u inženjerstvu ostaje nizak zato što decu previše „ukalupljujemo“. Verujem da bi se taj udeo povećao kada bismo inženjerstvo u osnovnim školama predstavljali na deci blizak, projektni način – onako kako zapravo izgleda rad u praksi. U tom smislu, inicijative poput „Inženjerke godine“ su neprocenjive, jer pokazuju raznolike uzore i dokazuju da ti poslovi nisu rezervisani samo za muškarce. Ključno je da deci omogućimo praktičan kontakt sa tehnikom već u osnovnoj školi – samo tako će devojčice steći samopouzdanje i osećaj da im inženjerstvo zaista pripada.
Koja je Vaša poruka devojčicama koje sada razmišljaju da upišu neki od fakulteta, a koji stereotipno nosi oznaku „muški“?
Devojčicama bih, pre svega, poručila da ih stereotipi ne smeju odvratiti od puta koji ih zaista zanima. Inženjerstvo nije samo sedenje za računarom ili rad u laboratoriji – to je spoj kreativnosti, mašte i veoma konkretnog razumevanja sveta. Ako vas tehnika privlači, ali ne možete da zamislite da radite isti posao svakog dana, ne brinite: inženjerske profesije su veoma raznovrsne i nude mnogo dinamike, saradnje i izazova.
Važno je da otkrijete šta vam je blisko i da se isprobate u različitim aktivnostima. Prilika je mnogo, zato posećujte kompanije, učestvujte u letnjim školama, vannastavnim aktivnostima, posmatrajte praksu. Neka vaš izbor bude zasnovan na radoznalosti i sopstvenim ambicijama, a ne na stereotipima.
Foto Andrej Križ
SLOVENAČKI
Razglasili so vas za Inženirko leta v Sloveniji. Od koga so prišle prve čestitke – od sodelavcev ali sodelavk?
Čestitke so prišle z vseh strani, tako od sodelavk kot od sodelavcev. Prvi so mi seveda čestitali tisti, ki so bili z mano neposredno na dogodku, nato pa se je usul takšen plaz sporočil, da mu je bilo sprva kar težko slediti. Še posebej pa me je ganil sprejem v službi. Sodelavci so mi pripravili nepozabno presenečenje – moje delovno mesto so napolnili z baloni in ga polepili s fotografijami. Bilo je vse: od darila in torte do skupnega nazdravljanja. Res so se potrudili in mi pripravili izjemen sprejem.
Ali je bila elektrotehnika vaša prva izbira ali ste želeli študirati kaj drugega?
Elektrotehnika v smislu študija je bila moja prva izbira, a pot do tja ni bila čisto brez ovinkov. Po osnovni šoli sem se želela vpisati na Gimnazijo Ledina, vendar mi je do vpisa zmanjkala ena točka, zato so mi predlagali Vegovo tehniško gimnazijo. Tam sem se prvič srečala s tehniko in z inženirstvom – in se v tem svetu našla. Spoznala sem, tudi ob podpori učiteljev, da me tehnični predmeti zanimajo, razumela sem jih, dobro so mi šli od rok, zato je bila odločitev za nadaljevanje študija na Fakulteti za elektrotehniko Univerze v Ljubljani logična. Kasneje sem na tej fakulteti tudi doktorirala.
Delate v podjetju, za vami je akademsko delo in tudi izkušnja s start-upom. Kje so največji izzivi in katere prednosti bi izpostavili pri teh treh poslovnih modelih?
Vsak od teh svetov zahteva drugačen mentalni preskok. Akademsko okolje je tek na dolge proge, kjer je v ospredju globoko razumevanje. Tam je celo ovržena hipoteza uspeh, izziv pa je velika odvisnost od drugih in procesov, na katere težko vplivaš.
V industriji in start-upih je tempo povsem drugačen. Tu so v ospredju hitre odločitve ter omejitve s časom in financami. Ni prostora za takojšnje poglabljanje v vsak ‘zakaj’ – ključno je, da stvar deluje in da se izziv reši takoj.
Kako vidite položaj inženirk v Sloveniji? So v boljšem položaju v primerjavi s kolegicami iz držav v regiji, ki niso del EU? Kaj je po vašem mnenju treba narediti, da se izboljša položaj inženirk v regiji jugovzhodne Evrope (SEE)?
Zdi se mi, da je to vsesplošen problem – recimo v vrtcih bi bilo idealno, da bi bil eden od vzgojiteljev moškega spola, ker bi fantom koristilo, da imajo moški zgled, puncam pa bi to verjetno omogočilo zgodnejši stik s tehniko in bi rušilo stereotipe o tem, da so določeni poklici rezerviran samo za posamezen spol, pa se s tem nihče zares ne ukvarja. Trenutno stanje je pač izkupiček našega izobraževalnega sistema.
V Sloveniji imamo sicer dobro dostopen sistem in vedno več pobud, a končna odločitev je še vedno na posameznici. Delež žensk v inženirstvu ostaja nizek, ker otroke preveč ukalupljamo. Verjamem, da bi se ta delež povečal, če bi že v osnovni šoli inženirstvo predstavili na otrokom prijazen, projektni način – tako, kot v resnici poteka delo v službi. Pri tem so iniciative, kot je Inženirka leta, neprecenljive, saj kažejo raznolike zglede in dokazujejo, da ti poklici niso ‘rezervirani’ le za moške. Ključno je, da otrokom omogočimo praktičen stik s tehniko že v osnovi šoli; le tako bodo dekleta pridobila samozavest in občutek, da jim inženirstvo dejansko pripada.
Kakšno je vaše sporočilo deklicam, ki razmišljajo o vpisu na eno od fakultet, ki so stereotipno označene kot »moške«?
Dekletom bi sporočila predvsem, da naj jih stereotipi ne odvrnejo od poti, ki jih zares zanima. Inženirstvo ni zgolj sedenje za računalnikom ali delo v laboratoriju – je preplet ustvarjalnosti, domišljije in zelo konkretnega razumevanja sveta. Če vas tehnika privlači, a si ne predstavljate, da bi vsak dan delale isto, naj vas to ne skrbi: inženirski poklici so zelo raznoliki in omogočajo veliko dinamike, sodelovanja ter izzivov. Pomembno je le, da odkrijete, kaj vam je blizu, in se preizkusite v različnih dejavnostih. Priložnosti je veliko, zato obiščite podjetja, udeležujte se poletnih šol, interesnih dejavnosti, opazujte v praksi. Naj bo vaša izbira utemeljena na radovednosti in lastnih ambicijah, ne na stereotipih.
0 komentara