Diploma novinarstva, brzi život u velikom gradu, urbane navike sve je to iza Sonje Milivojević. Mlada žena koja nikada nije volela hemiju, a sada pravi kozmetičke preparate od prirodnih sastojaka-Soko skincare, oduvek je volela da boravi na planini.
Posebno planinsku lepoticu i riznicu čiste prirode Taru gde je detinjstvo provodila sa baka Borom. Zato je posle završetka fakulteta i građenja karijere u Beogradu, adresu iz glavnog grada Srbije zamenila planinskom, gde živi sa suprugom i bebom.
Prve sapune je počela da pravi za prijatelje i tek posle tri godine pokrenula je firmu. Ove godine ostala je bez bake Bore, svesna da mnogo toga nije stiga da nauči od nje. S uzorom na tu vrednu i ženu punu znanja, Sonja priča za Biznis u regionu kako izgleda put razvoja poslovne ideje iz ruralne sredine.
Kako ste došli na ideju da se preselite na Taru i koliko vremena je prošlo od prvog proizvoda Soko skincare do komercijalnog kupca?
Čitav život provodila sam puno vremena na planinama Zapadne Srbije, posebno Tari. Na Tari sam od rođenja boravila po nekoliko meseci godišnje. Odluku da se preselim, sa svim stvarima i planovima, donela sam nakon studiranja i nekoliko godina rada u Beogradu. Ubrzo po dolasku počela sam proizvodnju sapuna. Najpre za prijatelje.
Firmu sam otvorila posle tri godine kada sam bila sigurna u kvalitet proizvoda i kada sam stekla dovoljno samopouzdanja da kročim u preduzetničke vode o kojima sam čula toliko obeshrabrujućih priča. Jer, oduvek sam želela da se okušam u preduzetništvu.
Koliko je bilo teškon/inspirativno da naučite proces proizvodnje?
Završila sam novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, zanimale su me društvene nauke. Ipak, ne mislim da je proizvodnja prirodne kozmetike neobičan izbor za nekoga ko nije znao, niti voleo hemiju.
Polazna tačka u ovom poslu je ljubav prema prirodi i njenim plodovima, dugim šetnjama i manuelnom radu. Ako ste se u tome pronašli, sledeći korak je učenje o biljkama i njihovom delovanju na čoveka, što je trajan proces.
Početak je, naravno, bio težak. Imala sam malo samopouzdanja baš zato što nisam bila formalno obrazovana za ovu oblast. Ali, polako sam učila osnove i počela da eksperimentišem. Kako sam savladavala tajne tako je postalo zabavno, a ubrzo i plodonosno.
Baka Bora je bila uz Vas. Cegeri kakve je pravila i dalje su deo ponude. Koliko je ženama sa sela teže da plasiraju proizvode iako stvaraju unikatnu vrednost?
Ljubav prema Tari je neraskidivo povezana sa ljubavlju prema baki Bori. Raspuste sam provodila sa njom. Vodila me u šetnje, u pečurke, borovnice, lekovito bilje. Kada sam se doselila ona je imala je 75 godina. Tek kao odrasla uvidela sam koliko baka Bora ima znanja, a kojim se nikada nije hvalila, niti od toga profitirala.
Nažalost, baka je ove godine preminula.
Puno toga nisam stigla da naučim od nje. Drago mi je što je u mom životu bila primer vredne, kreativne i sposobne žene. Bile smo odličan tim i njen heklani ceger je za kratko vreme postao zaštitni znak Soko brenda. Od prvog dana toliko se tražio da nije stizala da napravi. Sada baka Borin ceger heklaju druge bake. Nekima od njih to je prvi novac koji dobijaju za svoj rad. Mnogo mi je drago što sam na neki način deo toga.
Šta su najveći izazovi za razvoj Soko brenda: proizvodnja, plasman, brendiranje?
Prvi i osnovni zadatak je kvalitet proizvoda. Na tome sam radila najduže i najsporije, nekoliko godina pre nego je rođen sam brend. Bojazan je bila kako ću se pozicionirati na tržištu koje je već tada bilo raznovrsno. Sada najviše radim na širenju delatnosti i proizvodnih kapaciteta.
Koliko je srpsko i tržište regiona edukovano za prirodne proizvode iz radionica malih lokalnih proizvođača, poput Vaše?
Pre pokretanja brenda, iz pozicije potrošača bila sam dosta upućena u ponudu domaćih, prirodnih i ekoloških proizvoda. Imala sam predstavu o tome šta domaćem tržištu nedostaje i ideju šta ja mogu da ponudim.
Sreća je što sam od prvog dana nailazila na ljude slične sebi, koji žele baš onakav proizvod kakav Soko skincare nudi: kvaliltetan proizvod koji ima realnu vrednost, istoriju, koji će da traje i da se isplati. Cilj nije da svakih šest meseci uvodimo novi korak u rutini nege kože, već da postojeće proizvode konstantno unapređujemo, tragamo za što boljim sirovinama i ambalažama. Ideja kojom se vodim i pokušavam da prenesem je kupovati retko i malo, ali sa svrhom. Ne impulsivno već svesno, na osnovu dobre informisanosti o tome šta i zašto kupujemo.
Kako pomoći preduzetnicama sa sela, organizacijama poput Ženskog centra iz Užica, sa kojom pravite nesesere; da li su projekti poput Genarator dobrih dela OTP banke dobar način?
Žene sa sela znaju da rade sve, osim da brendiraju, prodaju proizvod i naplate svoj rad. To je znanje bez koga se teško izlazi na tržište, bez obzira na kvalitet i vrednost samog proizvoda. Pomoć je potrebna upravo u sferi digitalnog marketinga, fotografije, dizajna. Neretko su u pitanju osobe koje ne koriste internet, društvene mreže, ali koje su vrlo voljne da nauče. Uz pomoć mlađih uče.
Zapravo trebalo bi da razmenjuejmo i udružimo znanja. Da napravimo krug od ideje, proizvodnje, brendiranja i prodaje. I na tom putu dobrodošla je svaka pomoć. Posebno može biti dragocena ona koja stiže od velikih kompanija kakva je OTP banka, koja na različite načine podržava male odgovorne biznise. U poslednje vreme takvih kompanija je sve više i to je zaista pohvalno.
Ženski centar je primer kako se dobrom raspodelom rada i resursa postižu odlični rezultati iz ekologije, društveno odgovornog zapošljavanja, socijalnog rada, edukacije i osnaživanja žena. Ponosna sam na poznanstvo i saradnju sa njima.
Kako izgleda Vaš radni dan?
Pokušavala sam da se organizujem i postavim sebi fiksno radno vreme, nametanjem jače discipline, ali svaki put bezuspešno. U ovom poslu mnogo toga zavisi od vremsnkih prilika, godišnjeg doba.
Zima na planini je duga. Tada više vremena provodim u kući i tada sam najproduktivnija. Leti berem i sušim bilje, pravim ulja i biljne mešavine. Zapravo sprovodim u delo ono što sam tokom zime zadala kao cilj.
Foto Soko Skincare/private
0 komentara