Na fotografijama Velimira Ljubibratića, pejzažnog arhitekte iz Srbije, iz 1990. godine, Dubai kakav danas poznajemo izgleda potpuno drugačije.
Nema ni naznake savremenih obrisa.
Kada je sa suprugom Sanjom, pre više od tri decenije, iz Beograda stigao u UAE, „grad nebodera”, „prestonica futurizma”, urbani epicentar Bliskog istoka i kako sve još ne nazivaju Dubai, nije imao nijedan semafor, a broj stanovnika bio je desetostruko manji.
Razgovor sa mister Velimirom, kako su ga oslovljavale kolege u Dubaiju, poučna je hronologija koja govori, ne samo o jednoj uspešnoj karijeri, već i o razvoju svetske metropole i dometima pejzažne arhitekture i to u delu sveta gde je klima više nego surova prema flori.
Razgovarali smo kišovitog popodneva u Beogradu, dan uoči njegovog puta u Dubai, gde je nedavno ponovo dobio angažman i to kao direktor za pejzažnu arhitekturu u kompaniji Bloom Holding. Pustinjski grad, inače, nije napuštao sve do 2021, osim u vreme godišnjih odmora, poslovnih putovanja i četovorogodišnjeg „izleta” u Katar, gde je, takođe, trasirao put za javne parkove i bašte.
O karijeri iskustvu, poput svih vrhunskih profesionalaca, priča skromno, s olovkom u ruci, kojom za nekoliko sekundi list belog papira pretvara u bogatu skicu.
Sećate li se prvog projekta koji ste radili po dolasku u Dubai?
Kako ne! Bio je to Creekside Park koji se prostirao na površini od 100 hektara. Poređenja radi, fudbalski stadion, sa svim stazama za ateletiku, ima jedan hektar. I supruga i ja zaposlili smo se u odeljenju uprave grada koji je tada bio jedini investitor (Dubai Municipality). U to vreme, Dubai je izgledao kao tipično pustinjsko naselje u kome je epicentar života bio suk. Postojala je jedna glavna gradska saobraćajnica, nije bilo parkova, niti uređenih zelenih javnih površina. Kako nije bilo standarda za pejzažnu arhitekturu, nacrte smo izvodili na pausu, rapidografima, uspostavljajući usput vodič za uređenje grada i formirajući tim koji će na tome raditi. Rad na Creek parku trajao je četiri godine. I dok je još bio u jednoj od faza, usledio je sledeći projekat – park Al Mamzar, nešto malo manji, na 99 hektara. U stvari, bio je to peščani sprud na kom je trebalo modelovati obalu, napraviti četiri plaže, kreirati potrebne atrakcije i sadržaje za šetnju, sedenje, zabavu, ugođaj. Sve je urađeno paralelno sa Creek parkom.
Ko su vam bile kolege i koliko se rad, ne samo zbog klime, razlikovao od onoga što ste do tada radili u Beogradu?
Na oba projekta konsultanti su bili iz Engleske. Dubai nije imao svoje pejzažne arhitekte, pa sam zapošljavao inženjere iz Egipta, Indije, sa Filipina. Zahtevao sam da svi saradnici budu tehnički potkovani, od crtača do inženjera. Suštinski, ja sam bio zadužen za sve – od projektovanja, budžeta, nabavke materijala, do izvođenja radova i izbora izvođača, i svaku od tih faza projekta davao sam na usvajanje bordu direktora. Tako da to nije moguće porediti sa onim što sam do tada radio u Beogradu. Ne samo zbog gabarita, već, jednostavno, zato što to nije ista kategorija. U beogradskom Zavodu radili najviše smo radili detaljne planove, manje lokacije, takozvane „LOK I UTU” urbanističko-tehničke uslove u okviru razrađivanja detaljnih planova. Prvih 11 godina u Dubaiju supruga i ja bili smo angažovani u gradskom odeljenju, radili na bezbroj projekata i dva puta smo nagrađeni priznanjima na nivou čitavog Bliskog Istoka. Upravo su parkovi Creek i Al Mamzar usmerili dalji razvoj i posvećenost pejzažnom uređenju grada.
Šta vam je bila inspiracija? Koliko ste mogli da budete kreativni u pesku, od kog ste pravili zelene oaze?
Svaki projekat za mene je eksperiment, izazov da uradim nešto novo. Počinjete od nule, svejedno da li je to pesak ili beli list papira. Inspiracija je svuda, samo mora da se promišlja. Uvek sam imao na umu da želim nešto novo – novi materijal, novu boju, novi sadni materijal. Kad god bih na kongresima čuo za nešto novo, ja bih to primenio. Pritom, bilo je dovoljno vremena da vidimo kako je rešenje koje sam primenio u prethodnom projektu reagovalo u prostoru. Na primer, dok smo radili Creek park, na jednom hektaru napravio sam privremeni rasadnik i tu smo pratili kako sadnice reaguju na klimu, kako se formiraju. Koristili smo razne materijale, onako kako su se pojavljivali na tržištu: kamen, granit, mermer, veštački kamen, pa onda veštački mermer, staklo, čelik, drvo, jer je tehnologija konstantno napredovala.
Koje biljne vrste uopšte uspevaju u toj vrelini?
Sve one koje rastu u tom klimatskom pojasu – aridne i suptropske. Naručivali smo sadni materijal iz Teksasa, Floride, Singapura, Toskane, Malezije, Indije… Zbog moje upornosti u jednom parku posađena su tri dalmatinska čempresa. Opstao je samo jedan. Kada sam ga obišao, posle 15 godina, porastao je šest metara i to samo zato što mu je okolno rastinje i drveće pravilo mikroklimu. Svim sadnicama tamo potreban je poseban tretman. Za neke vrste drveća postavljaju se tende od perforiranog platna kako bi štitile sadnice od sunca.
Svaki turista je u čudu – kako je moguće da rastinje ostaje zeleno, buja. Odakle voda za bajkovite, ogromne parkove, bašte i fontane u Dubaiju?
Imaju odličan sistem za navodnjavanje. Voda nikada nije bila upitna stavka, čak ni kada smo tek počinjali sa ozelenjavanjem. Za zelene površine koriste se prerađene otpadne vode. Grad se snabdeva iz ogromnih postrojenja za preradu morske vode procesom desalinizacije, što znači da ta voda može da se pije, samo nije obogaćena mineralnim materijama. Potom se otpadne vode dalje razdvajaju na čvrste i tečne materije koje se recikliraju. Od čvrstog otpada pravi se đubrivo, a tečna materija se vraća u grad za navodnjavanje. Za sve je potrebno mnogo energije i energenata, a oni to imaju. Sve je izuzetno rešeno decenijama unazad.
Kada je usledio urbanistički bum Dubaija?
Krajem devedesetih, tačnije 1997. i 1998. Neverovatnom brzinom gradile su se brze saobraćajnice, mostovi, petlje u vidu tzv. flajovera, nova naselja i sve te investicije bile su praćene izgradnjom zelenih površina. Prvi talas tog buma, supruga i ja smo propustili, jer smo od 2001. do 2005. radili u Kataru. Tamo smo naišli na uslove kakve smo 10 godina pre toga imali u Dubaiju, a koji se u samo jednoj deceniji potpuno transformisao.
Šta vas je iznenadilo po povratku?
Sve! Iako smo pre toga 11 godina živeli u Dubaiju, neke delove grada, posle četiri godine odsustva, bukvalno nismo mogli da prepoznamo. Pitali smo se: Ma koja je sad ovo ulica, autoput, odakle novi kvartovi, neboderi, plaže, najezda ljudi? To su godine kada počinju da dolaze sve brojniji turisti. Sve je postalo drugačije.
Tada počinjete da radite za velike investitorske kompanije?
Da, ja krećem da radim za EMAAR, dok supruga nastavlja svoj posao u gradskom odeljenju. Ulazim u projekat izgradnje Burdž Kalife i čitavog novog centra grada i postajem deo tima koji se bavi izgradnjom najvišeg nebodera na svetu, najvećeg šoping mola, muzičke fontane, najdužeg bulevara od 3,2 km, koji će biti sav u granitu, prateće saobraćajnice… Konsultanti su bili iz SAD-a i Engleske. Sećam se da smo za bulevar predvideli palme visine deset metara, iako se obično radilo sa stablima između pet i šest metara visine.
Da li je bilo stresa zbog veličine projekta?
Oči cele planete bile su uprte u nas i kada je počela da niče zgrada od temelja, sve je išlo nekako brzo. Kako da nije bilo stresa! Pogotovo pri kraju celog projekta, od 2008. godine, kada je nastupila svetska ekonomska kriza. Radio sam posle toga na projektu naselja Arabian Ranches sa nekoliko hiljada vila i sa pratećim sadržajima. Dešavalo se da istovremeno radim 10 do 15 projekata.
Šta vam je ostalo u srcu, na šta ste posebno ponosni?
Jedan mali park, Umm Sequimm, koji se prostire na samo 2,7 ha. Tu sam postavio prvo dečje igralište i sprave za decu sa invaliditetom. Bio je tada na obodu grada. Predvideo sam dva kružna prostora za igru dece, međusobno povezana tako da mogu potpuno bezbedno da prelaze s jednog na drugi, da ne presecaju šetalište i staze za bicikle. Prilikom otvaranja upoznao sam šeika Al Maktuma kome se park posebno dopao. Predložio je da park bude „park za dame“. Tako je utorkom i četvrtkom bio Ladies day, a ostalim danima otvoreni park. Taj projekat se našao u konkurenciji za arhitektonsku nagrdau Aga Khan (AKAA) koja se dodeljuje za izvedene projekte i arhitekte iz muslimanskih zemalja. Od 256 nominovanih projekata ušli smo među četiri finalna.
Savet za mlade kolege?
Dok razrađujete idejno rešenje, šetajte parkom u svojim mislima. Zapitajte se, da li u njemu ima dovoljno klupa, da li je dovoljno da budu po jedna, dve, pet u nizu? Kakav efekat sa noćnim osvetljenjem želite da postignete? Da li će deca biti bezbedna na igralištima? Gde padaju senke drvoreda u toku dana? Zatim, koristite sve što možete da obogatite sadržaj: most, restoran, staze za biciklie, bezbedne korirode za pešake. Idite na lokaciju i prosto gledajte kuda ljudi prolaze.
Šta biste poručili onima koji nameravaju da rade u Emiratima?
Da se tamo zapute tek nakon sticanja iskustva i sa faktultetskom diplomom. Nagledao sam se mnogih koji su dolazili bez iskustva i znanja i razočarani se vraćali u Srbiju. Ako znate posao, vredni ste, arapski poslovni svet će znati to da ceni. Isto važi i za moju i za sve druge struke. Imajte u vidu da je Dubai skup, da ćete morati da rentirate stan, kola, a da ste prva tri meseca, najčešće, na probnom radu. Nisam prelazio iz firme u firmu tek tako, već sam ponude dobijao zbog referenci i poverenja koje su u mene stekli, pa bih onda razmislio i odlučivao. Dakle, ako ste bez iskustva, moraćete da krenete od najniže stepenice. Ukoliko, pak, imate ispunjen CV, dobijaćete bolje ponude.
Ko je Velimir Ljubibratić
Diplomirao je hortikulturu na Šumarskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Deset godina radio je u Zavodu za planiranje grada Beograda (danas Urbanistički zavod) i dve godine u Zavodu za izgradnju.
Tokom 31 godine rada u Dubaiju, u svom portfoliju nizao je impozantne projekte. Parkovi koje je podizao od nule, iz peska, danas su svetska atrakcija, a među njima su: Al Mamzar Park, Umm Sequimm Park, Satwa Park, Karama Park, Creekside Park, Mushrif Park…
Izgradio je prepoznatljiv lični stil projektujući gradske oaze, fontane, vodene površine, od jezera do mini rečnih tokova, botaničke bašte, tematske celine za igru dece, šetnju, delove namenjene za zabavu, učenje, ugostiteljske sadržaje građene po ugledu na staru beduinsku arhitekturu, amfiteatre i muzeje unutar parkova ogromnih dimenzija. Radio je za najveće investitorske kompanije iz Dubaija: EMAAR, ITHRA, Dubai Municipality, Meras…
Član je, po internacionalnom pozivu, ASLA – Američke asocijacije pejzažnih arhitekta, koja je najuticajnija na svetu. Član je Udruženja pejzažnih arhitekata Srbije (UPAS). Ove godine predsednik je Saveta 10. Međunarodnog salona pejzažne arhitekture, koji se u junu održava u Galeriji SANU.
Andrijana Cvetićanin
Foto lična arhiva
Tekst preuzet s portala i časopisa https://realestate-magazine.rs/sr/dizajn/arhitektura/najlepsi-pustinjski-parkovi-mister-velimira/84696
0 komentara