U domaćinstvima u Srbiji godišnje se napravi 2,87 miliona tona otpada, a nakon ostataka hrane, građani najviše izbacuju prazne plastične i staklene flaše, kartonske, papirne i druge vrste ambalaža, koje zajedno čine 30 procenta ukupnog otpada na deponijama.

Kako je stepen odvojenog prikupljanja godinama na istom nivou i pokriva najvećim delom količine koje dolaze iz privrede, vreme je za uvođenje depozitnog sistema, koji može da obezbedi dvostruko veći stepen reciklaže i rešavanje pitanja problematičnog komunalnog otpada, piše u tekstu novog biltena NALED-a.

Manje ambalaže na deponijama 

Prema studiji britanske konsultantske kuće Eunomia, Srbija je pogodno tlo za uvođenje depozita. Za prve tri godine primene mogao bi da obezbedi da više od 90 procenta ambalaže završi na reciklaži. 

Mišljenje svetskih eksperata došlo je na zahtev NALED-a kako bi Ministarstvu za zaštitu životne sredine ponudili najbolje i najefikasnije rešenje, imajući u vidu složenost pitanja.

Tema je otvorena pre pet godina, konsultacije u okviru formalne radne grupe nedavno su obnovljene, ali prema rečima Slobodana Krstovića, direktor za održivi razvoj u NALED-u jos uvek se ne zna da li će i kada depozitni sistem biti uveden.

Ne zna se kada će depozitni sistem biti uveden 

Količina proizvedenog ambalažnog otpada je u porastu u celoj Evropi i da bi dostigla zacrtane količine reciklaže koje je postavila Evropska unija, Srbija će morati da stavi fokus na prikupljanje otpada od građana i postojećem sistemu produžene odgovornosti proizvođača doda i depozitni sistem. 

-Materijali sakupljeni na ovaj način su čistiji i kvalitetniji od one koja dolazi iz komunalnog otpada i mogu se iskoristiti za proizvodnju nove ambalaže, što omogućava punu primenu principa cirkularne ekonomije. Kako depozitni sistem predviđa reciklažu samo ambalaže za piće, važno je nastaviti sa razvojem primarne selekcije, kako bismo svu plastiku i druge materijale uklonili iz naše prirode, kaže Krstović.

Kako radi depozitni sistem

U maloprodajnim objektima potrošači bi iskorišćenu ambalažu vraćali ili direktno osoblju u maloprodajnom objektu ili odlaganjem u posebne mašine namenjene povratu. Ovaj metod najsličniji je „kaucijskom sistemu“ koji je važio za staklenu ambalažu, ali se  bazirao na ugovornom odnosu proizvođača i maloprodajnog objekta. Depozitnim sistemom upravljala bi centralna depozitna organizacija koju treba da čine predstavnici privrede i operatera, a država bi ovde imala ulogu nadzornog organa.

Osim što bi se smanjile količine ambalaže koje se deponuju, depozitni sistem mogao bi da dovede i do otvaranja od 1.000 do 1.500 novih radnih mesta. Ipak, složenost ovog sistema utiče na to da se njegovo uvođenje i dalje odlaže, a to pre svega podrazumeva obeležavanje svih proizvoda koji bi bili predmet povraćaja i povećanje cena za depozitni iznos, logistička ograničenja maloprodaje u Srbiji i donošenje odluke koje vrste ambalaže treba da se sakupljaju na ovaj način. Procena studije Eunomie jeste da depozit treba da obuhvati svu ambalažu pića, odnosno PET, staklo, limenke i tetra pak.